Дани поста дани су суочавања са собом. Можда и најстрашнији тренутак који доживљавамо и проживљавамо, надам се не и да га одгађамо, и највећа борба коју вјерујући човјек може да води. Непријатељ познаје ону трунку нас која још увијек гравитира у благодати Божијој а жели да цијело тијело, ум и душу просвјетли и намјерно је још више напада у данима поста.
Међутим, то је све осим лако. Најузвишенија борба која постоји јесте борба против самога себе.
Ко је и када народу наметнуо да у данима поста прича само о начину исхране ја не знам. Да је битан, јесте.
Да је најбитнији, није.
Ајде да скратимо максимално а да се држимо уводних реченица…
– Јеси ли исповједио гријехе које си сам од себе потиснуо негдје у дубину душе своје?
Ниси?
Онда не постиш.
– Јеси ли се измирио са свима са којима си у завади?
Ниси?
Онда не постиш.
– Јеси ли у односу на претходну годину постао редовнији вјерник на Светим Литургијама који се труди да молитвено узраста?
Ниси?
Онда не постиш.
– Помажеш ли браћи и сестрама који се налазе у некој врсти муке, проблема и бола?
Не помажеш?
Онда не постиш.
За сада сасвим довољно да вам буде за размишљање у данима поста.
Нека буде Господом Богом благословено и на спасење душе и тијела.