Пилатовско прање руку као доминантан начин функционисања на политичкој сцени Српске
Већ двије деценије Републику Српску води један режим, боље речено један човјек за вријеме чије владавине смо изгубили више људи него у несретном рату деведесетих, добили девастацију образовања и урушавање институција, изњедрили моралне наказе, скрајнули струку и дозволили да завладају криминал и корупција.
Међутим, још горе од свега наведеног јесте што смо дозволили да друштво упадне у апатију, што смо добили слику без тона у црно – бијелом аранжману, и изгубили наду да ће се ишта промјенити.
У том сивилу и безнадежности нам се десио професор Бранко Блануша, један од ријетких експерата који је остао у својој земљи, који ради и предају у свом граду, један од нас, тих али довољан гласан да у мрачној соби док се емитује филм без тона смо га могли прошле године чути и дозволити да нас тај глас пробуди.
Претходни превремени избори су показали да је професор Блануша био одличан кандидат који је режиму задао велики ударац, баш онда када је режим морао да покаже своју највећу јачину, када је за режим било бити, или не бити.
Никада краће вријеме за упознавање опозиционог кандидата и никада већи шамар режиму гдје су изгубили своје дугогодишње бастионе попут Приједора, Прњавора, гдје нису прокинули ни у једном опозиционо оријентисаном граду и најболније од свега гдје нису успјели да убиједе ни своје људе да изађу на биралишта, суочили се са малом излазношћу и губитком повјерења међу својим гласачима.
Како смо од такве позитивне ситуације за опозициони блок дошли до ступња да ако би се сутра одржали избори опозиција би изгубила и то можда никада бруталније???
Шта се заправо десило?
Додик је још једном показао да и те како добро познаје политичке прилике у Српској, да је одлично прокљувио менталитет овдашњих људи и сковао је паклени политички рецепт у кухињи званој симбиоза.
Рецепт у основи има два циља:
први – дискредитовати главног кандидата други – пустити опозицију да се сама растури уз помоћ тројанских коња којима је дат слободан простор.
На политичку сцену је ступило чувено ,,Пилатовско прање руку”, и тако данас имамо:
Драшка Станивуковића који све вријеме блефира, “плаши” опозиционе редове својом кандидатуром које се и сам плаши. Њему није циљ кандидатура за предсједника, њему је циљ крв унутар СДС-а, разбијање најјаче опозиционе странке и њено миноризовање, јер управо тај пут види као пречицу до остварења свог хира – лидер “опозиције”, а машта и да једнога дана придобије предсједничку фотељу.
Свјестан је он своје “снаге” и он одлично зна да сем Бањалуке не може направити ни у једном другом граду резултат.
Мислите ли да нарцисоидна личност попут Драшка жели пораз, да покаже своју немоћ и слабост?
Наравно да не!
Он ће до самог краја витлати у опозицији и на крају ће изаћи са ставом – ево ја се жртвујем зарад свих, не желим да ја будем камен спотицања опозиције, ја сам невин и нисам одговоран за распад!
Али док не изговори ту реченицу мора још да мрцвари, срозава и урушава државотворни СДС, на крају то му је основни циљ ове блеферске игре.
Да је дотични сигуран у побједу, да зна да има највише шанси, мислите да би он чекао, да би преговарао?
Не, прогласио би кандидатуру и не би трепнуо!
Не занима њега опозиција, не занимају њега ни промјене, занима га само сопствени осјећај моћи којим лијечи своје комплексе и којим би уколико би добио још већу функцију био деструктивнији по народ и од самог Милорада Додика.
Са друге стране, ако професор Бранко Блануша планира да и даље дозвољава да га Драшко Станивуковић вода около, наоколо, нема се чему надати!
Ако се професор не спусти међу народ, да погледа тај народ у очи, да стисне руку домаћину, увјери се на лицу мјеста како народ живи, посјети села, градове, изађе из просторија странке и прокрстари Републиком Српском, нема се чему надати.
Неће преговори са Станивуковићем и бесмислене конференције за медије донијети побједу, већ рад на терену.
Ако професор не буде хтио да саслуша своје најјаче људе, доказане вишеструке побједнике, ако је њему Драшко Станивуковић битнији од једног Милана Миличевића, Јовице Радуловића, Љубише Петровића и осталих, немамо се чему надати.
Најјаче упориште СДС-а је у Бијељини, али када је посљедњи пут професор посјетио Бијељину?
Морамо бити искрени, у овом тренутку се професор Бранко Блануша вратио неколико корака назад.
Није недостижно да се врати на стартну позицију и отпочне трку часно и поштено, али сат откуцава, вријеме пролази и ако се курс и став не промјене што прије, немамо се чему надати!
Није још увијек касно, али ако се нешто не предузме ускоро ће постати!
Од мене толико!
Нека послије овога ја будем реметилачки фактор, издајица, овакав или онакав, али нећу себи дозволити да ћутим над пропашћу која нам свима дише за вратом!
Упозорио сам вас, у даљем току како радили, тако нам Бог помогао!