Рајко Дукић, некадашњи апсолутни владар Милића и околине и Марко Савић, начелник општине, јавно су се сукобили око не(организовања) прославе 6.августа.
Некако пред сваке изборе, Дукић нађе земљу да се посвађа да Савићем, а ни начелник овога пута није остао дужан, критикујући некадашњег првог човјека Боксита да је за све он крив.
Марко Савић:
Реаговање на објаву мр Рајка Дукића
Због низа апсолутно нетачних и злонамјерних објава и коментара, на моју изјаву дату Радију Меџик, имам потребу да јавно искоментаришем одређене објаве и коментаре.
На јавном фејсбук профилу, господин Рајко Дукић изнио је небулозни коментар у тексту „Рингишпил и 6. август“, да сам наводно изјавио, да је разлог неорганизовања прославе 6. августа, недостатак рингишпила те је то био повод да искритикује и прикаже историјски осврт прославе и значаја обиљежавања 6. августа. Волио бих само, да каже, гдје је уснио или чуо, видио да сам то уопште рекао. Ријеч рингишпил у мојој изјави није ни поменута а камоли да је то истакнута као неки разлог.
Драго ми је да знате историјске детаље о страдању Срба и српских првака у Рашића Гају, дизању устанка и ослобађању Милића, Хан Пијеска и Власенице од управе НДХ. Наравно да су ми као и већини становника, ти подаци од раније познати, али ми је драго да сте их и Ви свијесни. Наравно прича око „недостатка рингишпила“ је класична ваша активност манипулације јавним мњењем, јер сте је сами, злонамјерно пласирали и у даљем тексту коментарисали. У тексту сте поред тачних података, изнијели и низ апсолутно нетачних. Истичете да је први Споменик устаницима, који се налазио изнад кружног тока, на локацији гдје је данас направљена бијела зграда, измјештан код основне школе. Сви у Милићима знају да су ова два спомен обиљежја, постајала паралелно све док Ви нисте добили идеју, да га срушите како би ту направили зграду, гдје јој истини за вољу никако и није било мјесто. По казивању људи, испод тог споменика налазило се и костију страдалог народа, које су сакупљене након завршетка рата и повратка прогнаних из Србије. Ово довољно говори о Вашем односу и поштовању према тим жртвама и према тековини устанка и страдања Срба. Да лицемјерје буде још веће, подсјетићу Вас на још једну чињеницу, недалеко од поменутог срушеног спомен-обиљежја постојао је Задружни дом и мала плава кућа на којој је стајала плоча, да је ту био први штаб устаника, који су по Вашој идеји порушени да би Боксит ту правио садашњу жуту зграду. Плоча је и сада на подзиди . А онда се јавите и моралишете о значају устанка и потребе одавања почасти. Такође хоћу да подсјетим и Вас и Јавност да Шести август практично од рата па све до 2022. године није обиљежаван у Милићима, јер је управо Ваш став био да је то сељаклук. Нисте дозволили да се вашар организује на простору гдје су данас тениски терени и тако га угушили. Подсјетићу Вас да је компанија Боксит, дуги низ година прослављала 6. август и као дан рудара, док лично Ви нисте донјели одлуку да се он више не обиљежава. Заједно са Борачком организацијом Милићи и мојим сарадницима донијели смо одлуку да оживимо традицију обиљежавања те 2022. године. Очигледан је био Ваш негативан став о томе, па сте са својим сателитима, првенствено преко фејсбук странице Милићи – Милићи интезивно водили кампању да се вашар по други пут угуши. Напоменућу да сте се више пута састајали са једним од аутора (админа) странице.
По старој и добро опробаној стратегији да од „џелата постанете жртва“ и да увијек треба наћи кривца и жртвено јагње, полако перете руке од свега. Такође са сателитима радите на наративу да се терет кривице за продају власничких удјела у Бокситу пребаци на мене. Подсјећања ради предочићу само неколико података. По Вашим објавама на фејсбуку (У текстовима Да ли сте знали од 05.06.2026 и 07.08.2026. године) Боксит је из рата изшао са 1700 радника. У моменту продаје Боксит је имао 275 запослених док је Солигна као ћерка фирма на дан 30.06.2024 бројала 41 запосленог. Збрајањем то је 316 радника. Разлика је 1384 изгубљена радна мјеста. Боксит данас има 160 радника . Основни проблем и једина истина је што су резерве руде при крају, јер и према вашој изјави и јавно објављеним пројекцијама, дефинисани план краја експлоатације био је предвиђен за 2025 годину. Стално смо слушали приче о валоризацији незановљивог природног ресурса. Гдје су ти погони? Можемо се само присјетити многих промашених пројеката : сепарација кварцног пијеска, картонажа, мљекара, сушара, производња бетонске галантерије, Бохем…
Такође, присјетимо се да сте процес продаје започели и прије подјеле власничких удјела: камиони, пумпа у Каракају, фабрика за сушење и мљевење хидрата… након продаје власничких удјела продали сте и фарму кока носиља. И данас дан видим да нешто размеђавате између себе. Договорили сте продају и фондова и сопствених удјела, тако да је садашњи власник стекао власништво од преко 2/3. Никада нисте имали критику за пословни поступак куповине акција. Узели сте новац а онда је начелник одговоран што се то десило. Врло згодно. Да напоменемо и да сте убрзо затворили и Болницу и то на врло перфидан начин.
Када се ради о неким другим бесмисленим коментарима желим само да подсјетим и оне који су комемтарисали и јавност, да су многи садржаји, рад многих клубова и секција био угушен и да смо управо, од доласка мене на чело општине исте враћали и оживљавали а не да смо их ми затварали. Подсјетићу да је фудбалски клуб био угашен. КУД такође, меморијални турнир Слободан Радовановић и многи други који су поново враћени. Наравно згодно је рећи да смо то погасили ми.
Поносан сам на чињеницу да је у Милиће враћена слобода говора. Нико па ни Ви није имао проблем што је са неким стао, јавно изнио став или слично. Такође са Милића је скинута анатема затвореног мјеста и не спречава се нико да ради. У задње вријеме на примјер, отворена су четири озбиљна угоститељска објекта, што је у вријеме када сте се ви питали било незамисливо. Ни најближим сарадницима нисте дозвољавали ни перионицу аутомобила да отворе.
Споменик палим борцима и активност да се исти постави на видно мјесто са уређеним простором око самог обиљежја је минималан допринос за дуг онима који су положили живот за Милиће и Републику Српску. У разговору са командирима чета, донесен је заједнички закључак о локацији и потреби уређења и измјештања. По Вашој идеји је склоњен тако да нико ко не зна гдје је, неможе га ни наћи, неосвијетљен, сакривен, као да се стидимо а требао би да буде понос свих нас. Тренутно како је постављен служи као улаз у кафану. Даље непримјерно коментарисање нећу ни помињати. Од кога је и нечуди.
На крају ћу се осврнути још само на један навод а то је непозивање на обиљежавања. Господине Дукићу то је Ваш манир. Уредно смо Вас позивали, чак и када сте вратили додјељена признања и изразили непоштовање не према мени лично, него према институцији. Зар је потребно да Вас подсјећам да сте ми вратили позивницу са поруком, исписаној на истој коверти у којој је позивница послата, да Вас не позивамо јер не желите да присуствујете обиљежавањима док је актуелна структура на позицији. То није наше изостављање већ Ваш став. Да којим случајем и дођете видјели бисте да су тамо и људи који су дуги низ година неправедно били изопштени.
Упркос свим лажима које се шире, најбоље да се прегледају имовински картони и мој и Ваш и свачији. Оног момента када грађани кажу да не треба да радим овај посао, мени лично није проблем никакав, бар ћу се лицемјерја ослободити. Моји резултати су и видни и мјерљиви, Ја немам чаробни штапић, да могу исправити све што је упропаштено нити вратити поново руду тамо одакле је извађена. Ово мјесто је опљачкано до корица а код кога су паре зна се. Код мене нису. Коментари са лажних профила, нису ни почему релевантни. Из података о смањењу броја запослених у Бокситу видљиво је колико година смо пропадали. Спашавамо што се спасити може и враћамо наду за живот. Милиће су прије свега градили вриједни људи домаћини који су се и својих примања одрицали и давали да би се Милићи градили. Радили су и за 150 марака када се преживљавало и крпио крај са крајем док су појединици узимали милионе. Средства за градњу долазила су од кориштења природних ресурса.Ваш допринос је неспоран и никада нико ни једном ријечју није га умањивао али Ваш манир иде по потреби, од тога да нико други није ништа створио и урадио до Ви, до тога да сте заједно са прегаоцима и радницима то стварали, када се иза истих треба заклонити, па чак до става да се уопште нисте питали ни били ту када се треба сакрити.
Рајко Дукић:
Oдгoвор Начелнику општине Милићи
Искључиво из пристојности према грађанима и борцима општине Милићи и ради истине, а не због тога што уважавам дотичног Начелника, даћу кратак коментар на дио његовог коментара моје објаве, од 08. 08. 2026. године.
Као прво зграду преко пута Кружног тока, гдје некада био споменик, није правио “Боксит” и није власништво “Боксита”, већ предузећа Жике Зарића, из Зворника.
Испод поменутог споменика, који је иначе уклоњен и прије почетка прављења зграде, не налазе се никакве и ничије кости, као што се не налазе ничије кости испод споменика код Основне школе, нити споменика у Парку великана.
Плава кућа, коју дотични помиње, није никада била устанички штаб, већ кућа породице Јакшић, позната по томе што је у тој кући, након договора Тита и Драже о заједничкој борби, одржан састанак представника партизанске и четничке стране, коју су представљали од четника Јаћим Бабић, Јездимир Дангић и Рајко Челоња, а од партизана Светозар Вукмановић – Темпо, Родољуб Чолаковић, Иса Јовановић, повјереник партије за БИХ. Када је зграда рушена упућено је писмо Општини да се плоча, која је сачувана, постави на изграђену зграду. Толико о познавању и непознавању историје свога мјеста.
Из понижења ми је да коментаришем глупости и бљувотине, које дотични написа, а грађанима препоручујем да читају моје објаве, кроз серијал Времеплов, а ускоро и књигу, која ће изаћи под насловом “Путовања и стварања”.
Колико је дотични некомпетентан, говори податак да 6. август никада није слављен као Дан рудара, већ 17. децембар као Слава рудара.
Што се тиче приче о “Бокситу”, колико се ко окористио, а колико одштетовао, јер продајући акције за 40 пфенига, које је “Милекс” куповао за марку, јасно је да је продаја изнуђена.
Наставиће се…