Нећу да правим панику, али су пионири значајно уклизали камен на путу за Титову пећину, па смо коњским скоковима, некако добацили до ње.
Домаћи играчи, они мало старији, кажу да се не сјећају да је вода поред пећине била толико јака, а сјећају се када су се конопцима спуштали и купали у језеру унутар шпиље. Да је сад жив онај по коме ова кућина носи име, сконтао би да му је неко украо потпис изнад стијена и да је у функцији само музеј.
„Мајку му божију, па на спортском центру више нема младог покољења“- као да је прошаптао Маршал, чудећи се и указању ових старијих научника.
Пионири малени, ми смо војска права…тралалалала
Елем, љубазна госпоја у сувенирници, понудила је заинтересованим домаћу дрењу. То је по ријечима домаћина Бураза, текућина која се пије након што се узме кашика меда.
„Бацили се скупе на меду, а онда дрења побије све до једног“-каже Бураз који је већи дио своје каријере био избацивач у клубовима диљем Швице.
Прекрстисмо се, па правац у смјештај.
Јок, није хотел, већ сеоско домаћинство са неколико соба и сауном на средини.
Живот у Швици, научио је Бураза да је основа за напоран рад и квалитетан одмор, тако да он ту ништа не бих дирао.
Животиња по имену овца, није имала среће, јер се Бураз након што је видио да свако може да поједе по 300 залогаја, одлучио да живу вагу добаци до 44.
А, како ће другачије у Дрвару?
Нисам га баш тачно разумио шта је рекао о онима из Какња, који су годинама користили тај смјештај, а сигурно знам да је сручио све по списку када су му приликом одласка однијели и радијаторе.
Политика, чуда и остале моћи, отјерали су један народ са својих огњишта, а довели други да се исто тако неугодно осјећају. Хрвати из Шибеника, разваљујући и онако никад усељену робну кућу, вјероватно нису ни у крајњој намјери имали досељавање неких што личе на нинџе и остале ликове из цртаног филма.
Неугодно се осјећа и манастир Рмањ у том окружењу и сва она братија која сврати на по једну код Зоре у Мартин Броду.
Дјелује је то иритантно и по дрварчане који су се отиснуле којекуде, па су почели да серијску купују сопствене куће. Није битно, једна, двије, три, четири, само да се заустави досељавање оних који било чиме ту не припадају.
Очекивало се више и од Николе Шпирића који деценијама живи на грбачи овог народа. Прекаја јесте на територији општине, али није једино насеље, јебо га ти.
Ниџо се година понаша слично као и они који су однијели Буразу цријеп са куће.
Како је могуће да неко ко истински воли своје мјесто, може тражити „рекет“ некоме ко ту ствара приходе и зашто то није пало на памет доктору Никици Грубору и сличним?
Ако не будеш добар, довешћу ти Бинго, Корт…!
Личи ово, поред безобразлука и на пријетњу некога ко се готово изједначио са власником пећине.
Чуј, марке да пребациш у еуре и тако око 100.000 годишње.
Уозбиљила се ова прича, а њен мучан наставак слиједи у понедељак.
Опоравак Дрвара:
Може ли Јумко опоравити младост у Дрвару?