На данашњи дан, пре 826 година, упорношћу светог Саве,а по допуштењу Божијем и милошћу Пресвете Богородице, основан је наш Хиландар.
На данашњи дан 1198. године, византијски цар Алексије III Анђел одобрио српском великом жупану Стефану Немањи и његовом сину монаху Сави да на рушевинама Хиландариона подигну нови манастир Свете горе, српски манастир Хиландар.
Хиландар је српски православни мушки манастир државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Манастир је саграђен на иницијативу Светог Саве, који је постао монах на планини Атос 1191. године. Налази се у северном делу Свете горе у северној Грчкој, удаљен 2,5 km од Егејског мора.
Хиландар је у хијерархији Свете горе на 4. месту по значају. Посматран споља, манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су у просеку дугачки 140 m и окружују површину која је широка око 75 m. Манастир је овако утврђен пошто је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом. Садашњи игуман манастира Хиландар је Методије Марковић.
Манастир Хиландар је изградио грчки монах-светогорац, Георгије Хиландарио. Обновили су га Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1199. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову Цркву Ваведења Богородице. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у 16. веку, а српски патријарси из Пећи у 17. веку. Почетком 19. века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, после чега је уследила обнова оштећених грађевина.
Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих 19 светогорских манастира, налази на Унесковој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином планине Атос.
Ради успостављања сталног лекарског надзора манастирске породице као и поклоника, крајем 2015. године основано је Хиландарско лекарско друштво.
Хиландар је први манастир на који се наилази када се са копна, из Македоније, иде на Свету гору. Смештен је у шумовитој удолини крај Хиландарског потока који никада није пресушивао. Са три стране окружен је шумом, док је са северне отворенији и удолином повезан са морем. Побрежје је обрасло разноврсном ситном и крупном шумом, а посебно се истичу чемпреси како око самог манастира тако и у долини која га повезује са морем. У близини се простиру виногради, маслињаци као и насади лимуна и поморанџи.
Манастир Хиландар је изградио грчки монах светогорац, Георгије Хиландарио. Хиландар су обновили Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Свети Сава 1198. године. Те године је византијски цар Алексије III Анђел (1195—1203) Симеону и Сави издао запечаћену златну булу (Хрисовуља Алексија III) којом се манастир Хеландарис и светилиште у Милејама дарују како би могли „служити за примање људи од српског народа, што се одају монашком животу, баш као год што и манастири иберијски и амалфијски постоје на тој Гори, ослобођени од сваке власти па и од саме власти прота те Горе”. Цар је пристао да то учини, пошто су биле испуњене и очуване форме, и пошто је молба имала пристанак целог светогорског братства. Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, који је основан почетком 11. века. Делови тог најстаријег Хиландара постоје и данас на југозападној страни манастира; то су пирг Светог Ђорђа и спољни одбрамбени зид према југу и према западу уз који су изнутра призидани конаци и трпезарија. У периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава су подигли Цркву Ваведења Богородице (која данас не постоји), пирг Светог Саве, Камбански пирг звонара и келију Светог Симеона. Симеон и Сава су за обнову манастира имали финансијску подршку од великог жупана Стефана Немањића. Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Повеља је у оригиналу била сачувана све до Другог светског рата, када је страдала 6. априла 1941. године у бомбардовању Народне библиотеке у Београду. По неким изворима повељи се траг губи током Првог светског рата када је опљачкана.
По завршетку изградње, Симеон се преселио у Хиландар са приличним бројем калуђера. Хиландару је додељено и неколико села у околини Призрена, односно Великохочки метох. У међувремену, Сава је поново од византијског цара издејствовао нову повељу, у којој цар у потпуности изједначава Хиландар са осталим манастирима на Светој гори и даје му један метох, давно разрушени манастир Зиг (Иваница) у унутрашњости полуострва Халкидики.
Монах Симеон је након осам месеци боравка у Хиландару, умро 13. фебруара 1199. године, а његови земни остаци су били једно време сахрањени у Цркви Ваведења Богородице која више не постоји. Према предању из гроба Светог Симеона потиче „чудесна лоза” која увек даје плод. Након очеве смрти, Сава се 1200. године преселио у Кареју, где је подигао испосницу. Тамо је најпре написао Карејски типик 1200. године и то је данас најстарији документ који се чува у ризници Хиландара. Сава је 1200. године написао Хиландарски типик, којим су одређене норме калуђерског живота у манастиру, као и организација манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице.
Почетком 13. века, Света гора је фактички била под влашћу крсташа који су 1204. године освојили Цариград, а појавили су се и бројни пљачкаши који су били велика опасност за све манастире. Услед тога, свети Сава је 1208. године напустио Свету гору и пренео мошти свог оца из Хиландара у Србију. Са свог последњег путовања пред смрт, Сава је из Палестине (из Манастира Светог Саве Освећеног) донео најстарију и најпознатију хиландарску икону — Богородицу тројеручицу. У таквим околностима краљ Стефан Урош I je 1262. године изнад манастира подигао велики пирг — кулу Преображења, да би што боље заштитио манастир. У то време су значајно расли манастирски поседи, а краљеви Драгутин и Милутин су знатно проширили манастирске поседе у самој Србији.
Почетком 14. века, велика опасност за све манастире на Светој гори су били Алмогавери (Каталонски најамници), које је византијски цар Андроник II узео у службу против малоазијских Турака. Када су остали без плате, најамници су цару објавили рат. Учврстили су се у близини Солуна и нападали Свету гору. Захваљујући јаким утврђењима и пожртвованошћу тадашњег заменика игумана Данила, Хиландар је био сачуван од пропасти.
Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову Цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као саборна црква. У његово време манастир је проширен према северу, а тада су подигнути спољни зидови у подруму Великог конака из 1821. године и спољни зид поред Белог конака из 1598. године. На месту данашњег улаза изградио је улаз са пиргом и параклисом Светог Николе који је срушио земљотрес у другој половини 16. века, а око 1320. године је изградио и данашњу трпезарију. Краљ је у исто време подизао и нове пиргове — куле. „Милутинов пирг” се налази на путу од Хиландара ка мору, а „Хрусија” је подигнута на обали мора. Главни храм је живописан 1321. године, а у исто време су осликане и трпезарија и гробљанска црква. У то време, српски монаси у Хиландару бивали су све бројнији и осетно су се развијали, а византијски цар Андроник II манастиру је доделио поседе у данашњој Грчкој. У време краља и цара Стефана Душан, Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. Цар је значајно помагао манастир и доделио му многобројне поседе у Србији, данашњој Македонији и Грчкој. У то време поседи Хиландара су захватали петину територије Свете горе. Поред владара, манастир је значајно помагала и српска властела (севастократор Влатко Паскачић, велики војвода Никола Стањевић, деспот Дејан). Душан се 1347. године склонио у Хиландар од куге која је беснела на читавом Балкану, a том приликом је направио изузетак и са собом повео царицу Јелену, што је било грубо нарушавање строго поштоване традиције о забрани доласка жена на Свету гору. Као успомена на долазак српског цара на Свету гору данас постоји крст који означава место на коме су хиландарски монаси сачекали цара и за успомену засадили „царску маслину”. Око 1350. године подигнута је Црква Св. Арханђела, а проширена је и манастирска болница; такође, царица Јелена је постала ктиторка Карејске келије Св. Саве, која је припала Хиландару.
Већ тада су Света гора и Хиландар имали велики углед у Србији, а 1354. године хиландарски заменик игумана Сава бива изабран за српског патријарха. Након смрти цара Душана, крајем 1355. године, манастир се и даље развијао. У то време су манастир поред цара Стефана Уроша помагали и српски властелини. Кнез Лазар Хребељановић је ктитор спољне припрате која је изграђена око 1380. године уз западну страну Цркве Ваведења Богородице. Крајем XIV века, Хиландар је послужио као уточиште члановима последњих српских владарских и властелинских породица.
Скендербегов отац Иван I Кастриот је даровао манастиру Хиландару селa Ростушу и Требиште. Османлије су околину полуострва Атос дефинитивно запосели 1430. године, када је завладало насиље и безакоње. Због тога је одређен број монаха напустио Хиландар и вратио се у Србију. Стање се донекле поправило тек након „указа” султана Мехмеда II из 1457. године, којим су враћене старе слободе и права светогорским манастирима. Након пада Српске деспотовине године 1459, нестао је значајни покровитељ манастира, а помоћ се тражила на другој страни. Жена угарског титуларног српског деспота, Ангелина Бранковић, почетком 1503. године упутила је прву молбу руском великом кнезу Василију Ивановичу да заштити Хиландар. Заменик игумана Пајсије је са три пратиоца 1550. године посетио Москву и од Ивана IV Грозног тражио помоћ и протекцију на истанбулској Порти. Руски цар је интервенисао код султана, тражећи права за манастир. Осим тога, 1556. године је сакупио значајну помоћ и послао вредне поклоне. И наредни руски цареви су се старали о Хиландару. Цар Фјодор Иванович је 1591. године издао златну булу, на захтев заменика игумана Георгија, којом се омогућило право сакупљања донација манастиру и обавеза помагања руског манастира Русикон на Светој гори. Руски цареви ће и кроз цео 17. век потврђивати ова права „граматама”.
У 17. веку Хиландар су помагали пећки патријарси (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон. За време управе игумана Виктора (1652—1678) обновљено је више грађевина манастирског комплекса, а ту је значајну улогу имао и богати српски трговац из Венеције који је као монах Никанор дошао 1662. године. У ово време српски манастир је имао највећи број монаха од свих светогорских манастира. Након Великог рата настаје тежак период за српско становништво и велика сеоба у Хабзбуршку монархију почетком 1690. године. Након тога, грчко свештенство у српским земљама ( Фанариоти) постаје све бројније. Из овог разлога је и у Хиландару током 18. века константно опадао број српских а растао број грчких и бугарских монаха. Већ крајем XVIII и почетком 19. века, манастир се још само формално називао српским, иако је већина монаха била грчка и бугарска. Када је 1890. године посетио Хиландар, српски конзул у Солуну Коста Христић видео је у вековној српској Великој лаври међу толиким калуђерима Бугарима, само једног јединцатог Србина, запуштеног и забринутог монаха Висариона.
Хиландарски монаси су у 18. веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни. Бугари су значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722. и 1776. године. У Хиландару је бугарски монах Пајсије Хиландарац написао Историја словенобугарске (1760–1762). У манастир је 1765. године дошао и српски просветитељ Доситеј Обрадовић (1742—1811) који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром. 1756. године, Сава Петровић Његош је молио Русе да заштите Хиландар од покушаја Грка да га преотму од Срба. Од краја XVIII века манастиром престаје да управља игуман; од тада се игуманом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице. Игуман почиње да се поново бира тек од 1991. године.
Почетком 19. века створена је прва нововековна српска држава. То је утицало да поново почне да расте број српског свештенства у Хиландару.[1] Братство манастира је 1820. године затражило од кнеза Милоша Обреновића да буде његов покровитељ и заштитник.[1] Млада српска држава је показала интерес за манастир и помагала га у складу са могућностима. Највећу заслугу за новоуспостављене српско-хиландарске везе имао је архимандрит Онуфрије Поповић, који је и први успоставио контакт са кнезом Милошем.[1] Братство манастира је у том периоду често помагало ослободилачку борбу грчког народа, што је проузроковало одмазду турског Гарнизона који је због тога био стациониран у манастиру неколико година.[1]
Другу половину XIX века је обележио сукоб са бугарским свештенством око управе над манастиром. Кнежевина је материјално помагала манастир, нарочито у периоду велике материјалне кризе проузроковане дугогодишњим спором око манастирских граница.[1] После 1860. године, београдски митрополит Михаило је успео да донекле изглади односе са бугарским свештенством на Светој гори, нарочито после Берлинског конгреса из 1878. године.[1] Спор око управе над манастиром је коначно решен након посете краља Александра Обреновића Хиландару, 1896. године. Краљ је “благоволео обдарити царску Задужбину са 15.000 динара у злату.”[14] На челу манастира налазио се у то време архимандрит Василије, који је тада одликован од стране српског владара. У то време и познати чешки монах Сава Хиландарац добио је Орден Светог Саве за уређење манастирске библиотеке. Србија је тако платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева.[7] Године 1900. епископ шабачки Димитрије (који је пре тога био у пратњи краља Александра) вратио се на Свету Гору. Донео је са собом скупоцени црквени барјак који је манастиру послао краљ. Сам владика је донео и своју знатну уштеђевину који је завештао манастиру, и одлучио да ту проведе свој живот до краја.[15]
Почетком 20. века манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је у пратњи премијера Николе Пашића посетио и краљ Петар I Карађорђевић.[7] Краљ Петар је дошао у Хиландар 1910. године, враћајући се из Русије. Донео је тада манастиру вредне поклоне: игумански златни крст, престони велики крст, богослужбене одежде и 10.000 динара “у злату” за набавку трпезарије за општежитије. Архимандритски крст и трпезарија чекали су 22 године да буду употребљени. Наиме, до 26. марта 1933. године у Хиландару је био на снази “идиоритамски поредак” иначе супротан Типику Св. Саве. По том систему је манастиром управљао Одбор стараца са два епитропа, који су били “извршни орган”. У таквој, подвојеној заједници сваки монах је живео “сам за себе” и “економисао” за свој рачун. Тај монашки поредак је завладао у Хиландару 1883. године, под неразјашњеним околностима. То се десило иако је по Савином типику прелазак на “идиоритмију” пратило тешко проклетство бачено на оне који то ураде. Одбачен је вишевековни изворни “општежитељни поредак” који је установио Св. Сава, а по којем манастиром управља игуман (са великим овлашћењима), а имовина свих калуђера је заједничка и круна такве сложне заједнице је трпезарија, у којој се сабирају браћа монаси. И поред све воље почетком 20. века тешко се прешло на древни поредак. Препрека је била и у виду новог Светогорског Устава из 1926. године, по којем је другачије замишљен општежитељни живот монаха. Разликовао се он овде од оног Савиног, и тада (1933) иако су Хиландарци изгласали повратак у општежиће, зависило је све од Грка. У ствари био је то у неку руку неканонски поступак, чије је прихваћање сада било у надлежности Свештене општине у Кареји и Цариградске патријаршије и њихових одлука. На мартовском скупу у Хиландару 1933. године, у присуству конзула Аџемовића, владика Николај је рукоположио новоизабраног игумана Рафаила, у чин архимандрита. Стављањем златног игуманског крста на груди новог игумана, прешло се формално али са радошћу у нови калуђерски поредак.[16]
У данашње време, од некадашњих великих поседа Хиландару су остала само три метоха изван Свете горе (Кумица, Каково и Каламарија).[1] Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије (седиште: Саборна црква Светог Георгија, Истанбул), а старањем манастирског братства српске и грчке државе добро се чува одржава и обнавља.[7] Игумани манастира су били Пајсије Танасијевић (1989—1992) и Мојсије Жарковић (1992—2010), а тренутни је Методије Марковић (од 2010).
У ноћи између 3. и 4. марта 2004. године у манастиру је избио пожар који је убрзо попримио катастрофалне размере.[17] Према званичној верзији, пожар је изазван тако што се померио и запалио оџак који је поткопао поток.[12][18] Том приликом је изгорело више од половине корисне површине манастирских здања, 5.897 m² од укупно 10.500 m².[12][19] Изгорео је Велики конак из 1814. године, Бели конак из 1598. године, Стари конак из XIV—XIX века, конаци Игуменарија из XVII—XIX века, Дохија из XVII века, Синодик из XIX века, гостопримница те улазни комплекс.[12] Страдала су и четири хиландарска параклиса, као и аутентичне монашке келије са краја XVI века.[12][20] Пожар је са једне стране стигао до трпезарије краља Милутина, а на другој страни је заустављен уз зидине пирга свеца Саве.[12]
Братство манастира је са радницима и пет ватрогасних екипа из оближње Кареје и Полигироса успело да угаси пожар.[21] Обнова оштећених делова је започета одмах након пожара, а било је планирано да се сви послови заврше до краја 2011. године.[17] Ипак, обнова није била ни приближно толико ефикасна колико се на почетку мислило, пре свега зато што је било неопходно да се реновирају и поједини делови који нису директно страдали у пожару.[22] Главни архитекта обнове Хиландара је проф. др Мирко Ковачевић.[23]
Братство манастира је уз помоћ донатора до 2020. године успело да обнови више од 80% изгорелог дела светиње Хиландара.[24][25][26][27] Највећу помоћ у обнови Хиландар је имао од Владе Србије и Српске православне цркве, као и донација грађана Србије, Српске, Грчке, Русије и дијаспоре.[28]
У прошлости, по оснивању манастира, у области Метохије Хиландар је имао 72 насеља и 3 влашка катуна, а 24 у области Косова, па је хиландарски манастирски феудални посед био највећи од свих других у средњовековној Србији.[29] У Москви је манастир имао од старих времена једну кућу за издавање, са приходом, али коју је руска држава за време цара Петра Великог, узела без накнаде себи. Архимандрит је измолио средином 19. века да руски цар Никола, обећа да ће уместо те некретнине давати 2000 сребрних рубаља годишње манастиру.[30]
Данас, Хиландарски манастир је један од најбогатијих манастира, са преко 13 цркава и параклиса, већим бројем келија и више метоха у Грчкој, Србији и другде.
Наставиће се…