Градоначелник Бијељине, Љубиша Петровић, често на друштвени мрежама пише објаве које искачу из политичког клишеа.Ипак, бољи познаваоци кажу да статусе са емисијама пише његова живота изабраница Јелена .
Ево једног од њих:
Дан студената(4.април), за мене посебан датум јер евоцира ми оне најљепше успомене. Када сам упознао Јелену били смо студенти на истој години, живјели смо у истом дому “4. априлу” и упознали смо се баш у студентској мензи.
Морам подијелити са вама једну цртицу живота. 😊
Свако ко је живио у студентском дому у Београду и хранио се у студентској мензи зна за култни “поховани качкаваљ четвртком у пет”
Из неког чудног разлога само студентима добро знаном, тај поховани качкаваљ четвртком био је специјалитет студентске мензе, припремао се само једном недјељно и могли сте га добити само у једном термину, отприлике између 17 и 18 часова сваког четвртка. Тог четвртка већ од 16.30 студенти би заузимали ред испред мензе и чекали да се отвори, гужве су биле невиђене, не би ми вјеровали колике.
Студенти су стрпљиво у реду чекали на тај чувени поховани качкаваљ, временом је постао и “урбана легенда” па смо некако сви се у том периоду дружили у реду студентске мензе.
Као дезерт уз качкаваљ је служен пудинг док је касније око 19 часова када би поховани качкаваљ нестао за дезерт служен компот од брескви.
Моја Јелена која је обожавала тај компот је стално негодовала и говорила да не може вјеровати да не могу поховани качкаваљ и компот од брескви служити заједно.Толико ми је било слатко то њено негодовање, да сам одлучио да на вечеру четвртком не идем када и сви студенти већ у 19 часова када се служи компот од брескви, сваки пут бих Јелену позвао да сиђе тада и поклањао сам јој компот. Са уживањем сам гледао њен осмијех док је густирала свој омиљени дезерт.
Ова фотографија је настала за нашу десетогодишњицу, рекла ми је: “вечерас ја частим вечеру и водим те у најљепши ресторан”. Преузела је од своје сестре од тетке студентску картицу и жетоне за прибор и обезбиједила нам вечеру у студентској мензи “4. априла” гдје смо се и упознали. Ова фотографија је настала 26. децембра 2019. године, прошверцовали смо се као “студенти”.
Сјећам се да ми је рекла тада: “Обједовали смо у многим ресторанима, али мој омиљени ресторан је управо ова менза, пробала сам многе посластице али ниједна није била укусна као онај компот од брескви који си узимао само због мене. Хвала ти што ниси вечерао са осталим студентима у вријеме када је служен специјални поховани качкаваљ већ си због мене силазио на вечеру када је менза била пуста”.
Одговорио сам јој тада да менза није била пуста, и да је њено присуство мени било као да посједујем цијели свијет.
И сада ће неко рећи – па овај градоначелник је луд, шта он ту нама о похованом качкаваљу и компоту…
Али поента приче је да мале ствари чине живот, да су успомене највеће богатство и не можете их купити, можете их само стварати и његовати.
Од првог дана заљубљен сам у њену душу, у те дивне плаво-зелене окице, обожавам њен заразни смијех и посебан смисао за хумор, дивим се њеној елоквентности и мудрости, завидим јој на упорности и храбрости, а једно знам – сам Бог ми је послао, а због њене љубави ја сам најбогатији човјек на свијету!
Свим студентима срећан Дан студената и велики поздрав за моје цимере и другаре из студентског дома “4. април”!