Ово је игра ријечи у којој се читањем једне или читаве реченице обрнутим редом добија исто значење као и правилним редослиједом.
Највећи законодавни орган Републике Српске је капитулирао, и читајући наопачке значи исто.
Капитулирала је Народна скупштина Републике Српске.
Водећи одговорно државну политику, око педесетак народних посланика, успјели су, у врло кратком временском раздобљу да изневјере Русију, Србију, бираче и себе.
„Заклињем се да ћу дужности савјесно и одговорно извршавати, државне тајне чувати, интересе народа и грађана Републике Српске бранити и заступати, Устава и закона Босне и Херцеговине и Републике Српске часно држати“ –након што Ана Тришић Бабић, в.д предсједника Републике Српске, изговори заклетву, мада нико није сигуран да ли ће је и бити, обавеза је да без размишљања распусти овај сазив Народне скупштине и распише пријевремене изборе.
Предсједник Парламента је своју савјест преиспитивао на јутарњем богослужењу у цркви, одговорност показао оног тренутка по повратку из Русије-проводећи иницијативу о инаугурацији НАТО лобисте за предсједника, вјероватно чувајући тајну која је диригована прстима дубоке државе.
Америчке емоције су интерес, у нашем случају су ријетки метали и државна имовина, а то, опет из заклетве, нису интереси народа и грађана Републике Српске и Босне и Херцеговине.
У заједничком интересу тих истих грађана је да ове просторе напусти колонијални управник и као што рече Срђан Амиџић : „ ОХР треба затворити, па макар будући високи представник долазио из Русије“.
Србима се историја циклично понавља па смо оваквих случајева имали на претек. Сјећам се једног из 2005.године када је Србији посљедњи услов за позитивну оцјену Студије изводљивости био да се преда генерал Небојша Павковић.
Павковић и остали генерали су се добровољно предали трибуналу у Хагу, а Војислав Коштуница, тадашњи предсједник је због тога завршио политичку каријеру.
Павковић је осуђен 2009.године, у Србију се вратио ове године, а Коштуница је већ дуго у политичкој пензији док је Србија још увијек на тој истој Студији.
Можемо ли нешто научити из властитих грешака или ће нам „укус пораза дуго бити у устима, као што то рече сенатор Александар Вулин.