Свједочимо, као никада до сада, интензивној борби активиста који се противе различитим облицима геолошких истраживања. Та полемика није само одраз неслагања у друштву већ и изазива озбиљна питања о томе како се интерпретира демократија.
Унутар овог сукоба, јасно је да неки своје ставове износе на темељу незнања и нестручности, а све то упаковано у невјероватан доказ колико су неписмени.
Ова контроверза наглашава како писменост и основна култура нису нужно повезане с финансијским стањем државе или социјалним условима. Иако је основно школовање бесплатно и обавезно, изгледа да је и друштво изгубило правац.
Недам, незнам и немогу су чист доказ колико нам онај задрти баксуз у нама не да да идемо напријед .
То се посебно види на одборницима с релативно малим бројем гласова, како постају кључни актери у обликовању судбине градова и простора, што опет додатно компликује политички пејзаж.
Босна и Херцеговина, земља с богатим природним ресурсима, суочава се с изазовом недостатка инвестиција и са друге стране активизмом који се противи сваком облику истраживања. Резултат тога, за само неколико година, је исељавање становништва, остављајући иза себе празне градове и села.
У овом хаотичном контексту, издваја се улога Српске Православне Цркве, посебно на подручју Озрена.
Умјесто да буде посредник у заједници, свештенство се бави осуђивањем, критиковањем и лобирањем, стављајући се на страну активиста против истраживања, а да нису покушали да чују и другу страну. Поставља се питање како монаси, који су се одрекли свјетовног живота, могу бити тако активно укључени у политичке и друштвене борбе, занемарујући властиту мисију.
Дешава се једна чудна ствар на подручју Озрена, слободно можемо рећи да су службеници СПЦ дали себи за право мало више него што по канонима смију. Игуман манастира Свети Никола на Озрену, господин Гаврило Стевановић и његов парохијски свештеник Иван Савковић даноноћно раде на лобирању против истраживања на Озрену. На Фб. профилу који има игуман се врло јасно чује порука , свакодневне објаве и коментари које он оставља су збиља невјероватне . Толико да се човјек запита како би ти он ишта опростио или саслушао. .
Питање је да ли појединци као Гаврило и Иван за ово имају одобрење и благослов цркве или је то њихов став и корист.
Дао је себи за право да осуђује, да проклиње, да лобира, да заузима страну , да не дозвољава , да не слуша никога . Дали су себи за право да јавно кажу прије двије године како је то став цркве и да имају благослов владике. Да ли је то још увијек истина не знамо . Када идеш у манастир и замонашиш се , све што је било у земаљском свијету остављаш, не носиш ништа јер ти ништа не треба и више немаш веза са старим свијетом.
Како је могуће онда да не престанеш да осуђујеш, да кунеш, да не видиш и не чујеш , како је неко могао да те потплати , тебе , монаха, свештеника, игумана?
Како је могуће да ти није свето , да није гријех ?
Како је онда могуће да се игуман манастира на Озрену отворено бори против људи које никада очима није видио, људи са којима никада ријеч није проговорио и како може да вјерује само једној страни?
Како је то могуће ?
Како је могуће да је половином јануара дошао са свештеником Иваном Савковићем на трибину у Бољанић која је организована против истраживања?
Како је могуће да је сједио у првом реду као почасни члан и како је могуће да није рекао ништа што су иза њега била пуна два реда људи носилаца Златног Љиљана који су потплаћени дошли из Грачанице, Маглаја, Лукавца ? Како је могуће да је толики народ изгинуо бранећи Озрен да би сад Љиљани били на челу поворке?
Срамно браћо , срамно !
Полиција је легитимисала те људе и добро се зна и доказ има да су били горе. Плаћени да дођу , само је питање коме и због чега треба њихова подршка?
Озрен, мјесто с богатом историјом, сада је заробљено у дубоким подјелама које се протежу и до цркве. Ово поставља питање о улози институција у обликовању друштвених процеса и позива на хитну потребу дијалога. Рјешење ових проблема тражи озбиљан приступ, разумијевање и сарадњу како би се пронашао одржив пут за Озрен, али и за читаву земљу.
Очито је да нам је потребна радикална промјена, како би се прекинуо овај зачарани круг игноранције и неспособности. Дијалог је кључан, али прије свега, потребна нам је храброст да се суочимо с властитим погрешкама и кренемо према стварном напретку.
Иначе, Озрен и цијели простор остати ће заробљени у мрачној прошлости, а сутрашњица ће бити тек сјећање на пропуштене прилике .