10.7 C
Banja Luka
14.04.2024.

Двадесет година откако нисам избјеглица

 

 

Ево прије који дан, тачније 10. маја, наступило је двадесет година откако сам се, заједно са својим родитељима, уселио у своју прву кућу. Не могу рећи „нашу“ прву кућу, с обзиром да су и мама и тата живјели као своји на свом прије рата, а сестра која је рођена ’93. ипак је као беба провела нешто времена у кући на Илиџи и стану на Грбавици.

 

Завршетак рата и потписивање Дејтона, како за моје тако и за све Србе из Сарајева, нису значили славље и срећу јер је рат завршен. Крај рата је био почетак нових недаћа у којима се за свој живот не бори избјегавањем метака, него борбом за сваки оброк и мјесто гдје преноћити. Отац, бивши официр ЈНА, борац прве категорије, и мајка, борац друге категорије, коју је рат затекао који дан након завршетка средње школе, и сестра, са тек напуњене двије године, напустили су Илиџу и Грбавицу и запутили се у непознато, у избјеглиштво.

 

Како је то само тешка ријеч, пуна људских мука, неизвјесности, секирације, боли, непроспаваних ноћи и чега све не.

 

Након једног кратког периода проведеног у Бијељини, свој први „трајни“ смјештај налазе у колективном смјештају у кругу „Енергоинвеста“ у Лукавици. Ту се негдје, у марту ’97, рађам и ја. Рађам се срећан, нисам доживио рат, а нисам ни свјестан ситуације у којој се налазим. Моји родитељи, и те како, јесу. Са нас двоје малих, одлазе на Соколац, у подстанаре, у непознато мјесто, гдје не познају никога и не знају шта их чека. Али знали су једно, као и сви они који су у непознаницу ишли. Једини правац је напријед, без освртања. Знали су да повратка нема, нити га може бити

Соколац памтим као јако лијепо мјесто, пуно дивних успомена, дивних људи, игре, дружења… Никада нећу заборавити старог ђеда Богдана, из Крмковог дола, због којег сам два пута морао учити неке боје када сам кренуо у школу. Како ми учитељица рече, ипак „кафена“ није смеђа, а „лугасто-гараста“ није сива. Можда ни „озга“ није „одозго“, а ни „озда“ – „одоздо“. Или ипак јесте, али се кец добије ако станеш иза тог става, па сам прећутао – нешто што (можда нажалост) данас ријетко радим.

 

Чак и период када смо правили кућу на Младицама, доживљавао сам као неко опште дјечје весеље. За мене је то било интересантно, врло мало сам радио, а гледао сам како слажемо велике коцкице. Тада није било много ових „лего коцкица“, али ја сам у својој глави слагао велике сиве „лего блокове“. Као што већ неколико пута рекох, мој шарени свијет није био толико шарен за моје родитеље. Тата је, у моментима када није радио, иргетио мајстору који нам је правио кућу, а мама је била на мјешалици, мијешала је и дизала малту на оном котуру (ручној дизалици).

 

Не знам да ли о томе причају ови модерни либерали са Запада и феминисти америчког типа када кажу да жена мора бити равноправна мушкарцу. Моја мајка је то испунила давно, ништа лошије није мијешала малту, нити се ишта лошије борила у рату него остали борци друге категорије, а, Бога ми, и неки прве. Али да се не упуштам у то, могу се пронаћи неки, па се наљутити, а наумио сам да ово буде позитиван, оптимистичан текст.

 

Није био горак зној који се ту просипао за ту кућу, горко је било још једно остављање свега свог у Сарајеву – горчину им обнови и појача чињеница да морају продати све што су са мојим бабама и дедама стицали, и то за јако мале новце. На правним предметима су нас учили да ниједан уговор није важећи уколико је склопљен под принудом или заблудом. Често се питам да ли су наши људи склапали ништавне уговоре – јер ми се невоља која их је натјерала да продају своју имовину за јако мале новце, чини много већом него да им је пиштољ стајао на челу.

 

Било како било, кажу да стан изнад посластичарнице „Јадранка“ на Грбавици, удаљен тачно три километра од Башчаршије, а мање од километра од Врбање или данашњег СЦЦ-а, вриједи преко пола милиона марака. То је исти онај стан који је моја мајка, са својим сестрама, била принуђена продати за око педесет хиљада марака.

Са тим новцем и новцем који је добила као отпремнину у времену смањења броја припадника Војске Републике Српске, кренули су у изградњу куће. И онда полако, од татине плате до плате, од кредита до кредита, и добијемо ми свој први дом. Не, лажем, ја добијем свој први дом, а они онај дубоки издах из плућа јер су поново своји на свом. Није то било много, али је било наше и било је највеће на свијету.

 

Дневни боравак, кухиња коју смо некако добавили у комаду из стана са Грбавице (једна од ријетких ствари које нису опљачкане или уништене), и трпезарија. Ходник и тоалет, осим каде и ве-це шоље, нису били израђени, и то је била нова мисија након усељења. О собама да не причам, спавали смо сви у дневном боравку. Али понављам, није било велико, није било много, али је било најљепше јер је било наше.

 

И тако даље, корак по корак, плочицу по плочицу, зид по зид, уређивали смо остатак наше куће. Једна соба, па онда сестрина и моја соба, стубиште… Кућа је добила свој коначан облик.

 

Живот је могао да се настави даље, и јесте. Са нашим градом, Српским Сарајевом, који данас називају и Источним, расли смо и ми. Није било лако, сваки дан је био нова борба, борба за наше школовање, васпитање и подизање у добре људе. Добро се сјећам како смо сви, као мала задруга, помагали мами да прави ситне колаче које је продавала и на којим је имала јако мало профита, тек коју марку и који пфениг. Али, било је заувар. За онај наранџасти смоки који је коштао пет пфенига и који смо сестра и ја носили у школу као ужину.

 

Неријетко се данас сјетим тог смокија, али не због његовог укуса, већ, штавише, због среће коју сам имао једући га, иако он није био тако укусан. Још се лијепио за прошаране зубе малог дјечака који је сада већ и те како свјестан ситуације и свега око себе.

Сјетим се и патика. Јао људи моји, каква је срећа једног малог кошаркаша у настајању када добије нове патике за тренинг. Илиџа, „Сара“ центар, продавница „Винк“. И сада је видим. Гледам скупе патике, џорданке, неки другови са тренинга их имају, али оне су 100–150 марака. Узмемо ми неке „винковке“ за 30, а на њима најљепше боје овог свијета – какве год су биле, биле су моје и могао сам наставити са својим сновима да будем фамозни Дијамантидис.

 

Сјетим се и екскурзија, сестрине велике, а моје мале, на које нисмо отишли. То је већ било ван дохвата у том моменту, било је битнијих ствари. Мама и тата, који се уписују на факултет „по старе дане“ и који подижу пластеник иза куће и у њему раде, најбоље описују ову епоху у мом животу. Поред двоје дјеце, пластеника, баште, татиног посла и маминог рада што са колачима што на било каквом часном послу који се нудио код тада монструозних приватника, они су нашли времена да уче. Пред спавање, у току ноћи. Колико сам само пута свједочио ударцу који је моја мама добијала од најдебље књиге на свијету, римског права, по глави, када чита пред спавање, па је приче о Ромулу и Рему, о дванаест плоча или о Цицерону – преваре на сан.

 

Ако наставим овако, написаћу превише и тебе који/а ово читаш удавити, а то ми заиста није циљ. И не пишем све ово како бих испричао да ми је било тешко, и да смо се борили. Сви смо се борили. И ти који ово читаш и твоји родитељи или твоја дјеца, браћа, сестре, пријатељи.

 

Борили смо се и изборили. Побиједили смо. Али не зато што данас живимо боље него тада, не, напротив. Живимо боље јер смо научили праве вриједности, научили смо да цијенимо све што имамо, научили смо да својим радом можемо помјерити планине јер смо гледали праве узоре који су их ишчупали из темеља и ставили на боље мјесто.

Данас, ево управо док завршавам ову мало дужу причу, коју те натјерах да читаш све ово вријеме, сједим у оном дневном боравку гдје је све и почело. Сједим поред своје дивне жене, са којом ускоро очекујем једног малог дјечака. Мама и тата су сада у другом дијелу дуплекса који смо завршили ове године заједно. Они и њихова дјеца сложили су руке и направили још једну кућу. Мама је сада најбољи правник на свијету (ако мене питате), успјешно ради свој посао, а тата је пуковник у пензији. За одлазак у пензију обећао сам му штапове за пецање, а поклонио сам му милион обавеза око новоизграђене куће, али испунићу обећање – толико и још много више му дугујем. Сестра је удата и израсла је у џина какав су обоје мојих родитеља. Најбоља и најспособнија особа коју познајем. Права сестра. И дан-данас кад неко покуша дохватити „малог бату“ од 190 цм и 115 килограма, прва је у одбрани, и не бих био у кожи ономе ко је на бату ударио.

 

И ја, онај мали дјечак који је два пута учио боје, јео наранџасти смоки и сањао да буде Дијамантидис. Кошарка није дала успјеха, али оно што сам у васпитању добио од својих родитеља, јесте. Завршио сам факултет с високим просјеком, исти онај факултет гдје сада радим као асистент, мастер приводим крају, ожењен сам и прво дијете је на путу. И немој да заборавим, срећан сам. Да, драги или драга моја, срећан сам. Срећан сам што сам имао овај живот управо овакав какав јесам. Да ме сада неко врати назад, ништа не бих промијенио.

Окренем се назад, видим све патње, све проблеме, све немање и – знате шта урадим? Насмијем се и захвалим Богу и свему што је иза мене. Оно ме је направило човјеком какав јесам. Иако само блиједа слика Стојанке, Дражена и Сашке, џинова из моје приче, стојим чврсто с објема ногама на земљи, поносан, и надам се да ћу бити макар упола отац овом дјетету као што је мени био мој.

 

Причу овдје завршавам и с тобом се растајем с утиском да некако моја прича није много другачија него твоја, тебе који или која ово читаш. Као да је чујем да одзвања у твојим мислима и допире до мојих ушију. Окрени се и ти, буди захвалан, имаш коме, а онда идемо заједно напријед да наставимо оно што су започели они којима хвала говоримо, били они с нама или не.

Филип Матић

Povezane vijesti

Društvene mreže

820PratiocaSviđa mi se
358PratiocaZaprati

Možda ste propustili